Izvodjac: Razni izvodaci, J Cook matrice i produkcija
Naziv Albuma: „Pakao“
Godina: 2009
Izdavacka kuca: Take It Or Leave It Records
Kriticka ocena: 9/10

… a na kraju krajeva i prednja strana omota ovog izdanja otkriva deo slike koju stvara ceo album – slika pakla sa panoramom Beograda u pozadini i telima smrtnika na dnu; takodje da naglasim u samom startu da „pakao“ baš i nema toliko veze sa religijskim idejama vec da je to jednostavni prikaz surove realnosti današnjice u našoj zemlji koju, opet, najbolje opisuje rec „pakao“. Za one koji možda nisu upuceni – J Cook je covek koji stoji iza ideje i realizacije ovog projekta u svakom smislu, što zbog samog usmerenja price što zbog toga što je on taj cije ime potpisuje svaki instrumental i celokupnu produkciju – a na reperima je bilo samo da „oboje crtež“. Što se tice onih malo upucenijih u stanje na domacoj sceni, kojima može delovati cudno ili zasmetati izbor izvodjaca, pošto sam i ja medju takvima – moram naglasiti jer sam se i sam uverio, da za takvim necim nema potrebe jer svaka traka savršeno prati koncept J Cook-a i nema razloga dati sujeti prostor da deluje. Ispricana realnost iz ugla generacija rodjenih oko pocetka osamdesetih godina i mladjih je centralni motiv ovog albuma a ne sami izvodjaci, ali ipak, oni su ti koji su sa tereta izbacili mnogo teških reci u ime svih nas koji gledamo istim ocima, a ako su pesme kao i život onda je i logicno zašto je to sve tako.

Album otvara na sceni sve prisutniji Ill Government, momak iz bloka – ranije prepoznatvljiv po grubom glasu, ali uvek po dobroj prici – u poslednje vreme smo se navikli da od njega dolaze stvari sa jakom tematskom podlogom i u odnosu na vecinu domacih repera u najmanju ruku svežina je ono cime može da se pohvali. Traka „Pakao“ pocinje agresivnom matricom i predstavlja interesantnu igru opisima fikcije i realnosti, naime, pesma pocinje sa „Mi nismo andjeli al živimo u gradu Boga, u gradu greha, gde je grešan bogat – Beograd“ i to je ton koji ostaje do kraja pesme i temelj je same price. Kroz sam tekst se konstantno provlace imena filmova i to je ono što je cini jedinstvenom, da li je to zbog toga što i filmovi opisuju relnost ili jer je to nešto u nas usadjeno odrastanjem toliko da smo poceli da živimo scene iz filmova, a možda je i sve bolesna fikcija – na nama je da se zapitamo a ova traka svakako tera pravog slušaoca na tako nešto. Posle „Pakla“ ide „Problem“ i Ša u ulozi unutrašnjeg glasa koji se obraca onome koji je na dnu, posustaje i tera ga na borbu, iskreno od ove trake nisam ocekivao ništa a pogotovo ne dubinu i drago mi je što sam se prevario pošto se kroz tekst provlace jako interesantne igre reci sa poentom na mestu. Kljucni deo pesme je kada u razvoju prica preko brzih violina i praskavog bubnja dostigne najtamniji trenutak gde tekst nastavlja“…a ne ne, izgleda da ne shvataš, ne možeš sada da odeš, ne, ovo nije kraj, neceš da vidiš raj – u paklu biceš sam – bice gore nego sad…“ – jer vojnik koji je sam lako gine, a ako smo vec svi osudjeni na borbu onda je jedino što možemo izabrati cilj za koji se borimo. Djus nastavlja pricu tamo gde je stao Ša, a sa pesmom „Ja cu da uspem“, jako agresivna stvar u kojoj on daje primer drugima pricajuci svoju pricu o onome što je uspeh – istrajati u borbi. Ne postoji ego trip u ovoj stvari, poenta je jako zdrava – a isplivava kroz cistu ulicnu pricu sa svom tvrdocom koju jedan rep veteran može da ispostavi na traci, tekst je sasvim korektno uradjen kako redovi, tako i ono izmedju njih. I u ovoj stvari se i dalje cuje ton Ill G-jeve trake sa još naglašenijim krajnostima, ozbiljnošcu, kroz linije o ludilu, smrti, realnosti i hrabrosti.

Sledeca stvar nastavlja u nekom drugom pravcu od prethodne tri koje se mogu smatrati jednom malom celinom, instrumental je znacajno drugaciji i vuce ka blanted repu koji je karakteristican za Sevena i njegov stil repa, matra je odlicna a Seven se potpuno uklopio sa glasom preko ritma. Pesma pocinje semplom iz muzike za film „Crni bombader“(!) i to stvari od Anice Dobre – „Hodam sad kao zombi“, matra je naglo sece da bi krenuo rep koji govori iz prvog lica a o svemu što prodje jednoj osobi kada „kao zombi hoda kroz noc, sam“ – umoran, pijan, prevaren, svejedno, ali sam kada kroz glavu prolaze razne misli. Ova stvar – verujem da ima potpuno licni pecat što joj daje dodatnu snagu da prenese emociju do slušaoca, iz uma koji govori o svakodnevnici, poslovima ulice pa do najdubljih licnih osecanja i uz sve to se svesno unapred oprašta od svega.

Peta traka je „Od kolevke do groba“ od Vox-a i slobodno se može reci da su njegove solo trake na ovom albumu medju onima koje ostavljaju najjaci utisak, cista umetnost, naravno, iz ugla ulicnog pesnika. Prica pocinje sa: „Preplašen na smrt, krstim se ljubim krst, beton krv upija – ni on nije cvrst. Njime hodaju samo olupine ljudi,bez duše i pogleda na jeftinoj gudri; Tvoj život košta kao zrno 9mm…“, da bi kasnije to razmišljanje razvila do same suštine koju ce najbolje opisati delovi izvuceni iz teksta: “ Od kolevke do groba, život je samo borba, placemo uz rep dozivajuci Boga, neshvacena vrsta , ozloglašena horda, opasnost po društvo mladost nam je gorka“,“Ovde je svako sem onoga što jeste, grešnici su vernici a prostitutke žene“. Ova pesma govori o onome što su mnogi reperi zaboravili a mnogi drugi nikad dokucili, a to je sama suština. Prica u skladu sa duhom naroda našeg prostora i svaka rec na svom mestu je ono što ovu stvar pa i sam album svrstava u lektiru domaceg repa.

Storiteling u domacem repu je po meni davno prestao da sija tj sa prestankom rada clanova grupe Robin Hood (koja se verovatno vraca!) i smanjenim intenzitetom rada grupe CYA; posle njihovih pesama smatram da manje više ne postoji neko ko je mogao da isprati tu formu sa kvalitetom teksta, eventualno Škabo i BS. Strukina stvar u neku ruku podseca na to kako se treba raditi mada ga nikako ne bih poredio sa gorepomenutima. „Serijski ubica“ je stvar sa odlicnim pristupom tematici jer je uloga lika koja govori savršeno odglumljena i osmišljena, a u toku slušanja nema niceg što bi moglo iznenaditi jer sve se to vec provuklo kroz razne clanke crne hronike domace štampe i dnevnika što joj daje dodatnu snagu iako je samo fikcija smeštena u rep, zacinjena skrecevima Dj Lucky-ja… „Ja sam serijski ubica fetiš su mi ružne rave…“, tako pocinje i razvija dalju fabulu piskavim glasicem sa bizarno smešnim prijavama kroz celu stvar. Moram reci da me je ova stvar jako prijatno iznenadila i Strukin pristup se razlikuje dosta od njegovog dosadašnjeg rada u smislu izbora teme, a i sa druge strane koliko god to nekom zvucalo nebitno za rep – psihološki profil naratora je savršeno osmišljen.

Album nastavlja Hartmannovom stvari „Tako mi to radimo“ koja po agresivnom stilu repa nekako najviše podseca na nemacki rep. Sama prica je realna, za domaci rep vec klasicna – „pricam ono što vidim i kako vidim ocima nekog iz tog i tog kraja“, u ovom slucaju to je Bežanijska kosa, odnosno Beograd… Odlicno stapanje sa matricom jednostavno tera na slušanje, tekst se lako prati i cela stvar je sasvim korektno uradjenja a poseban šmek joj daju skrecevi koje je bacio Dj Rokam. Nakon nje sledi stvar „Radi šta te placa“ grupe THC koja se nalazi i na njihovom poslednjem albumu. Sva tvrdoca betona i ulice kroz rep se oseca u svakom slovu teksta, perfektan rep, odlican instrumental, Dj Doobie da zapecati grebanjem ploca i ova stvar je remek delo neke nove generacije koja se penje ka vrhu scene. Škabo je bacio ponovo odlican storitel i tako uboo suštinu price o drugoj strani medalje koju nosi svaki „prvak“ ulicne igre, brze zarade i hedonizma, a to najbolje opisuje naslov stvari „Pakt sa djavolom“. Prica govori o liku koji se sa dna vremenom uzdiže ka vrhu piramide, liku koji silom prilika skrece sa puta na koji su ga usmerili roditelji kako bi nastavio u nekom pravcu koji mu pruža više. Naravno – unovciti tudju muku, radnja ima ton kao radnja nekakve knjige koja govori o kriminalu u našoj zemlji od perioda devedesetih pa na dalje, pošto nam je svima ta prica dobro poznata necu govoriti dalje o sadržaju ove stvari koja je stvarno majstorski uradjena i uklopljena u koncept, odlican primer kako treba kontrolisati radnju jedne storitel pesme i dokaz da pojedini domaci reperi sa porastom broja godina ne ispadaju iz forme.

Vox produbljuje pricu iz svoje prethodne trake u stvari „Nebeska zvezda“ gde je naglašena „reperska“ strana price, njen opis i znacaj… sasvim dostojan nastavak prethodne stvari sa dosta quote linija preko izrazito melodicne matrice. „Cari sa robije“ je traka sa najagresivnijim repom na albumu kao i najsurovijim i sirovijim tekstom – sve na keca – MC Monogamija. Rep govori o zatvorskoj pravdi koja se sprovodi nad pedofilima i slicnim prestupnicima a ne sprovodi je država. Reci pune besa i gneva koje vape za osvetom i govore o metodama mucenja su ceo sadržaj stvari – meni licno je jedino žao što dosta ljudi ne shvata Monogamijin pristup pa je tako uskracena za nešto što stvarno vredi na domacoj rep sceni. Grupa BK2 nastavlja u tonu koji je slican Hartmannovom i kroz reprezent i betl rime se obracunava sa svim onima koji na pogrešan nacin pristupaju repu, odnosno opisuju realnost i povezuju je s betlom – kao sa borbom koja predstavlja život. Jako tvrda traka, ulicne rime i nekoliko stvarno genijalnih zamršenih prijava koje se završavaju panclajnom – „ulazim u mitove, nadrkan i besan, ljudi znaju kad sam ozbiljan ne znaju kad se zezam, danas sam trezan jer je takva situacija, sinoc je bilo burno – u jkra banula racija, manja intervencija, hirurgija na delu; sestro dodajte mi skalper scenu operišem celu.“

Nazad na opise pakla vraca traka jednog od najpotcenjenijih domacih MCjeva – Severa – traka – „Vrata pakla“ kroz koju opisom Karaburme, kao dela grada za koji se retko kad veže neka pozivitna prica, uvodi u „pakao“. U pozadini lagane „old school“ matrice se cuje pucketanje ploce koje ovoj stvari daje poseban šmek. Posle uvodnih opisa i refrena gde je za skreceve zadužen Dj Rokam nastavak druge strofe posle kratkog uvoda krece sa: „…generacije što dolaze, daleko od realnosti – rastu u sredini iskrivljenih vrednosti, surovost je postala sinonim za prednosti, na ulici odrastaju gde nema više cednosti, gde vlada zakon jaceg, gde je korist prioritet, iskrivljeni mentalitet povecava mortalitet, poštenje i vrline više nisu svari bitne, pa zahvaljujuci tome naša omladina gine, ali ne cudi me to jer je teško naci primer uzor im je neka kucka ili napaljeni džiber, pa je tako i moj kraj posto zacarani krug u kom previše je teško pronaci pravi put, da bi stigao do necega potreban je trud, lenjost i ravnodušnost sada vrti ih u krug, pa traže instant nacine da steknu poštovanje, jedu splacine i trpe dok cekaju poravnanje, ne kapiraju da sjebace ih trenutno stanje sve je otišlo u kurac hodaju kroz gusto sranje, koje guta sve redom kao živo blato, KZŠ je pakao mesto gde ne postoji zakon“. Prelaz iz Karaburme na Novi Beograd pravi grupa Sick Touch, jedna od najperspektivnijih underground formacija, sa trakom „Sa bolesne strane grada“ gde sa opisa pakla prebacuje pricu na život u istom. Svako ko ceni Psycho Realm i celu Sick Side pricu imace priliku da cuje srpsku verziju toga, Žuti sa uvodnim versom govori o pokretu vojnika „sa bolesne strane grada“, Cobran nastavlja dalje izlaganje ulicne nauke da bi u trecem versu Niške ceo reprezent završio sa: „beton i zgrade prenosimo na trake, kodeks 011 za sve te prave glave“. 15. pesma je All Star sa Juice-om, Vox-om, Shvarzenigga-om i grupom CYA – klasican reprezent, svakako je lepo cuti opet grupu CYA.

Album zatvara M.A.X.-ova pesma koja je njegova životna prica, naracija sa momentima koji prelaze od secanja do sadašnjosti putem raznih emocija i trude se da istraju u borbi jer „Svi sanjamo raj“. Ne postoji bolji nacin nego ispricati licnu pricu i pustiti publiku da se stopi sa momentima koje prepoznaje, ova pesma je pravo remek delo i za mene predstavlja najbolji završetak nekog domaceg albuma ikad i to govorim ne iz razloga da bih imao šta da kažem u recenziji ili nebitno iz kog drugog razloga, vec zato što se ceo utisak albuma koji je vecinom agresivan pun prodornih reci završava sa jednom mirnom pesmom u kojoj su verovatno sabijene sve emocije koje može imati jedan covek a završava je sa najcistijom i najiskrenijom recenicom koja se repu može dati “ u zemlji dje se znanje meri iljadama papirnatim, našo sam ventil – ocu pisati, repovati, snimati, i sa mikrofonima se tuci sa demonima“.

U roku od par godina koliko je vidno prisutan na sceni J Cook je pokazao zrelost koju mnogi koji su proveli više vremena na istoj nisu do današnjeg dana, za svakog ko ceka neko ujedinjenje scene – neka slobodno gleda u njegovom pravcu jer je on to svojim radom pokazuje. Cekamo koncertnu promociju albuma na jesen.

Recenziju napisao: Branimir Kovac